На врху Хаџи Димитар, гребеном Старе планине, недалеко од Шипке, где је у лето 1877. г. дошло до једне од најтежих борби у Руско-турском ослободилачком за нас рату, данас жестоку битку води подељена савремена бугарска историја. Тамо се уздиже оглодани заборавом, природним непогодама и вандализмом армирани бетонски костур гигантског монумента „Бузлуџа“. Подигнут је 1981. г. као меморијал Бугарске комунистичке партије што је и предодредило његову судбину после демократских промена 1989. г.

Дора Иванова је млади архитекта. Завршила је у Немачкој. Тамо гради и професионалну каријеру. Међутим, она је победила предрасуде времена и гледа на монумент из другачијег угла. Ради на пројекту реконструкције споменика и преиспитивања историје, а то је у ствари и главна тема њеног дипломског рада.
„Случајно сам на Интернету видела фотографије Бузлуџе. Оне су ме провоцирале својом снагом и структуром зграде. Као архитекта ја сам успела да погледам на тај споменик на нови начин: не као на идеолошки објекат, већ као на архитектонско ремек дело, постигнуће бугарске инжењерске мисли“, – прича Дора.

„Зграду је градило 6.000 људи. Планирана је 15 година, грађена 8 и дочекивала посетиоце још 8. Људи су дању и ноћу радили на негостољубивом планинском врху. Учествовали су најбољи бугарски архитекти, инжењери, сликари. И њихов рад је заиста импресиван. Планински врх је снижен за 8 метара. На том је месту изливено 70.000 тона бетона и уграђено 40.000 тона челичних конструкција. Са архитектонске тачке гледишта зграда која личи на огромни летећи тањир је на светском нивоу.“

Данас су посете споменику архитекта Георгија Стоилова забрањене због критичног стања зграде. Али га и поред тога свакодневно посећује пуно људи. „Споменик је одликовао и TripAdvisor – највећи туристички сајт у свету. Таква се одликовања дају местима о којима постоје изванредни коментари. А Бузлуџа је сврстан међу најлепша запостављена места на планети са милионским посетама. Многи странци долазе у Бугарску управо због тог споменика“, прича наша млада саговорница. Она каже да се о Бузлуџи позитивно изјашњавају и стручњаци. У чему је онда проблем са опстанком споменика? Страх од историје или жеља да историја креће од нас?

„Проблем са споменицима из доба социјализма јесте њихово политизовање и идентификовање са тим периодом. Али по мени они су артефакти свог доба. Мислим да је потребно да буду преосмишљени. Данас у Бугарској превише политизирамо ту тему што одбија људе и их приморава да се плаше да изнесу свој став. И најједноставнији однос у овом случају је равнодушност“, сматра млада жена.

Пројекат који Дора има о будућности Бузлуџе је провокативан – зграда да се претвори у споменик бугарске историје која ће бити презентирана на интерактивни начин:

„У срцу зграде је свечана дворана која може да се реорганизује минималним интервенцијама у мултифункционалну салу за концерте, изложбе и дебате за 400 људи. Декоративни мозаик је у врло добром стању. Он представља период социјализма и ћемо га сачувати у садашњем облику. Онда улазимо у дуги сумрачни ходник који симболизује отоманску власт на бугарским просторима. Тмура осећања ствара и преноси дужина и ограниченост простора. У кулоарима, у спољњем делу сфере са прозорима из којих се отвара дивни видик, представљен је Средњи век са великим бугарским победама. Рад најзначајнијих бугарских владара у в хармонији је са величанственом природном сликом. Онда посетилац се спушта у подземље да упозна историју Трачана, Протобугара и Словена, а најзад се пење панорамским лифтом на високи 70 метара пилон, где су исписана имена свих бугарских владара и пролази кроз петокраку. Та је звезда остављена као симбол периода социјализма, али је њено стакло сломљено. То је метафора коју посетилац може сам да протумачи. На последњем нивоу постоје затворена и отворена просторија. Затворена је са покретном стакленом платформом и представља период транзиције и страх и несигурност који изазива. На последњем нивоу размештена је тераса са феноменалним видиком од 360º који враћа посетиоце у стварност.“

Према прорачунима Доре реконструкција зграде би коштала 2,5 милиона лева, док је за изградњу споменика и инфраструктуре потрошено 25 милиона лева. „С обзиром на инфлацију говоримо о скоро 100 пута више од потребног данас ресурса. Бузлуџа би могла да се сама издржава од улазница, изнајмљивања дворане итд.“, сматра архитект. По њој повратак споменика животу ће популарисати и регион, а биће отворена и нова радна места. „Гледам на Бузлуџу као на потребну инвестицију у туризам, као и у историју и лечење националних комплекса“, подвлачи у закључку Дора Иванова.

Превод: Александра Ливен

Фотографие: Радослав Прванов, Les Johnstone, Nicola Miller