Магија бугарског фолклора, традиције и обичаји, чаролија боја – црвена, жута, наранџаста, зелена у контрасту са црном и снежно белом, лепота заједничке љубави и дани пуни сунчаног расположења. Таквом атмосфером одишу фотографије Асена Великова које представљају Бугарску из другачијег угла. Инспиришу нас да поново откријемо богатства наше земље, а код странаца провоцирају жељу да је упознају. На почетку ове летње сезоне фото-изложбе Асена Великова које разоткривају лепоту Бугарке и бугарске народне ношње су изазвале велико интересовање гостију земље на аеродромима у Варни и Бургасу, а у склопу пројекта „Различита Бугарска“ који се реализује уз подршку издавачке куће „City info guide“. Његове фотографије могу да буду наша визит карта и на великим туристичким форумима у иностранству.

„У принципу покушавам да представим лепе стране Бугарске. Довољно нам је ругобе на телевизији у вестима. Желим да показујем само добре ствари“, објашњава идеју свог стваралаштва Асен Великов.

Он није професионални фотограф. Али током викенда се физички и психички одмара обилазећи са фото-апаратом позната и не сасвим популарна места у Бугарској. Још као студент је обожавао пејзажну фотографију, али се пре две-три године определио за фолклорне мотиве.

„Случајно сам се нашао у Бистрици када се тамо обележавао празник Врбица. Свидело ми се како изгледају људи. Онда сам отишао на већи сабор. Сви су тамо били срећни, насмејани, слободни, далеко од градске буке и стресне свакодневице“, прича Асен.

Тај дух слободе, отварање човека ка свету око њега и исконску радост живота видимо и у његовим упечатљивим сликама. Зато је занимљиво сазнати како се скраћује дистанца између објектива и објекта?

„Ма колико ми чудно изгледало, јако је лако скратити ту дистанцу, – каже Асен Великов. – Први пут када сам био позван да снимам камером један догађај, обрео сам се у непознатом окружењу. Очекивао сам извесну некомуникативност, чак одбојност према себи као према особи која улази у туђи свет. Ти су људи међутим били отворени и ослобођени стреса. Брзо сам се уклопио у амбијент“.

Како вам полази за руком да прикажете лик друкчије Бугарске у данашњем унификованом свету?

„Моја највећа пасија је снимање портрета. Уз то неаранжираних, неочекиваних, скривене кадрове. Али волим да снимам и догађаје који приказују фолклорну или празничну традицију као што су рецимо берба ружа, обичај вађења крста из воде на Богојављењу или пак реконструкције ритуала. То ме пали“ – каже фотограф.

У последње време смо сведоци како се покреће нови талас патриотизма у Бугарској, организују се свакојаке иницијативе и групе у друштвеним медијима чији је циљ да се вратимо својим коренима. Овај талас спонтано покрећу махом млади људи.

Шта их мотивише, питали смо нашег саговорника.

„Не бих хтео да задирем у политичке теме, али је то одговор на апатију у коју су запали држава и народ. То је, чини ми се. нека врста одушка за проблеме свакодневице“.

Патриотизам не подразумева једино враћање коренима него и креативност у данашњици. Шта нам недостаје да бисмо остварили већи помак?

„Не бих хтео да звучим револуционарно, али мислим да је нада све потребан лидер. Истини за вољу буђење свести није толико једноставан процес. Нажалост наша генерација је била обманута 10. новембра 1989. Сада се појављују клице нове наде за промену. Али они који су изгубили наду, напустили су земљу. Погледајте само – Бугарска је за нешто више од 25 година изгубила 2 милиона становника. Ми, који смо остали овде и који жудимо за променом, чинимо све што је могуће да бисмо остварили ту промену. Зато и лично учествујем у једној родољубивој иницијативи која се зове „Очево огњиште“ – то је библиотека на точковима која обилази градове и села и свуда наилази на добар пријем. Циљ ове путујуће библиотеке је да пробуди успавано родољубље. И ово није једина акција у том правцу. Многи народни извођачи труде се да путем представа и других иницијатива распламсају варнице родољубља и мислим да им то успева. Из године у годину све је више људи који посећују фолклорне саборе“.

Превела: Ана Андрејева