Неки од манастира у Бугарској, раштрканих уздуж и попреко целе земље и данас стоје достојанствено, док су од неких других преостале једино руине. Ове свете обитељи биле су чувар бугарског духа, тврђаве вере и књижевности, а пружале су и уточиште револуционарима. Ушушкани на мирним и усамљеним местима, усред лепе природе данас они привлаче мноштво туриста. Један од мање популарних, али изузетно лепих је Чекотински манастир Свети Арханђео Михаил. Он се терасасто уздиже изнад реке Мали Искар у подножју Старе планине. Игуман – јеромонах Михаил, каже да је обитељ основана крајем ХII и почетком ХIII века:

„Најранији писани извори потичу из 1646. године. То је псалтир, који је преписао монах Калиник, вероватно из манастира Варовитец. У њему пише да је Чекотински манастир обновљен. Изнад манастира су били тврђава са дебелим зидинама, црква уклесана у стену и подземља. Крајем XIV века османлије су порушиле тврђаву и манастир. Касније су овде дошли монаси са Свете Горе који су обновили свету обитељ. Монах Калиник  сведочи да су се у њему преписивали књиге, ма да је ова активност била прилично скромна. У XVII-XVIII веку крџалије су опљачкали и разорили манастир, али црква је преживела ове најезде. Крајем  XVIII и почетком ХIХ века ту су дошли Бугари који су тражили мирна и усамљена места. Они су нашли запустели манастир, црква је била затрпана камењем и земљом, вероватно са намером да тако буде очувана. Касније је она обновљена, насликане су иконе и направљен иконостас.“ 

 Манастири су одувек били колевка и чувар бугарског духа, културни и просветни центри. Каква је била улога Чекотинског манастира у свим тим годинама?

„У манастиру су преписиване књиге, пре свега црквене. После 1944. године многе од њих су нашле места у музејима. На жалост 1991. године стари део обитељи је уништен у пожару, а у њему је нестао и велики део библиотеке. Предање казује да су многе књиге преписиване у Етрополском манастиру Варовитец, који је био књижевна школа.“ 

 Јеромонах Михаил каже да „је у свом данашњем виду Чекотински манастир обновљен 1991. године.“ Архитектура троспратне зграде подсећа на ону бугарских кућа из доба Препорода. Сваки посетилац може да седне у клупу у доксату, да ужива у лепо уређеном манастирском дворишту и тишини, у којој се чује једино жубор реке, или једноставно да се удаљи од свакодневне сујете. Радују очи и многобројни орнаменти цвећа, насликани у доба када је манастир био подигнут из пепла. У манастирској порти је и мали извор – ајазмо који је уредио цар Иван Шишман. Тврди се да је овде била и спомен плоча, али је она касније нестала. Игуман објашњава: „Манастири су грађени на местима где има воде. На грчком αγίασμα (агијазма) значи освештан,  а  реч ајазмо се употребљава у смислу светог извора у близини неког хришћанског објекта чија се вода сматра лековитом.“ А у средини дворишта је црква Светог Арханђела Михаила из ХІІ столећа.

„То је древна  базилика чија је основа у облику  триконхоса (тролиста), а припрата је дозидана 1841. Према казивањима атријум са каменим зидовима је изграђен у 14. веку. Кров цркве је на почетку такође био од камена, а његово одржавање је било веома тешко. Недавно смо рестаурирали фреске које су биле јако оштећене.“

Што се тиче исликавања цркве игуман прича: „Претпоставља се да су иконе почетком XIX века насликали Димитар Зограф и Јоан Иконописац из Самоковске школе. Дуборез су у исто време радили мајстори Тревненске школе. Икону Светог Мине је касније насликао хаџи Иванчо из Габрова. Иако не располажемо писаним сведочењима знамо да је она чудотворна.“

Од 1987. године Чекотински манастир је проглашен непокретним културним добром са статусом археолошког споменика културе. Игуман каже да су за време ископавања трачанских гробних хумки археолози Данијела Агре и покојни Георги Китов, наишли на манастир и уписали га у регистар Националног института за споменике културе.

Превод: Ана Андрејева