Протекле недеље у околини града Бургаса одржана је Национална вежба волонтерских екипа Црвеног крста Бугарске за пружање помоћи у случају несрећа и катастрофа. Учествовало је 160 волонтера из свих крајева наше земље – људи различитих професија и интереса. Нажалост, у Бугарској још увек не постоји Закон о волонтерству и сви ови ентузијасти који су знатан део свог слободног времена посветили хуманом раду и спасавању људског живота су и овог пута, да би учествовали у вежби, морали узети годишњи одмор.

„Како сам постао волонтер?”. Ево шта су за наш радио испричали двоје младих волонтера – један из северозападне, а други из североисточне Бугарске.

За Илијану Борисову вежбе попут „Крајморија” свакако пружају одличну прилику за развој:

„Психолог сам у болници у граду Монтани. Године 2007. представници Црвеног крста Бугарске су ме позвали да са њима учествујем у заједничкој вежби институција. Тема је била веома деликатна: трговина људима и децом. Загрејала сам се за ту идеју и то је био повод да се озбиљно упознам са радом Црвеног крста. Спонтано сам се укључила као волонтер у редове Црвеног крста Бугарске. Учествовала сам у теренским акцијама – у случају поплава, земљотреса и др. несрећа. Била сам углавном задужена за пружање психолошке помоћи за време земљотреса у граду Пернику, поплаве у Мизији и експлозији у фабрици експлозива у Горњем Лому. То је моја професија. Тешко је сусрести се лично са људима који су изгубили нешто што им је највредније – дом, блиске људе. Њихов се живот у трен ока преокренуо. Стварно је то деликатна тема. Теренске вежбе - на полигону или на морској обали су веома блиске реалној ситуацији, увежбавају се различити случајеви а све то тренира наше вештине. У редовима Црвеног крста Бугарске нисмо само због великог ентузијазма. Ми смо група психолога на националном нивоу, добро припремљени смо и оспособљени за пружање помоћи према специјалној методи. Вежбе попут ове пружају могућност за стицање великог искуства и повећавају нашу спремност за реаговање у случају евентуалних непогода.”

Волонтерство захтева много времена и напора. Како Илијана успева у томе?

„Немам пуно слободног времена. Поред службених обавеза имам пуно других обавеза – према мојој породици, према пријатељима. Њима посвећујем углавном викенде. Волонтерском раду у Црвеном крсту Бугарске посвећујем део свог слободног времена и морам признати да ми је веома занимљиво. Тамо сусрећем људе који имају различите интересе, али и заједничку жељу – да помажу људима у невољи. Ова организација уједињује и ствара посебну врсту пријатељства и поверења. Временом у мом животу све веће место заузима идеја бити користан некоме у посебно тешким тренуцима.” – каже Илијана.

Димитар Игнатов је члан Волонтерске екипе Обласног већа Црвеног крста у Варни за пружање помоћи у случају несрећа. Има 30 година и одмалена воли море.

„Имао сам 17 година када сам прошао курс за спасиоца на води и добио сертификат за рад на базенима. Рођен сам на мору. Мој отац је капетан брода и ја сам са њим путовао. Када сам се враћао кући увек сам одржавао везе са Обласним већем Црвеног крста Бугарске, а пре свега са службом за спасавање на води. Када сам престао да путујем с оцем, положио сам и испит за спасиоца на мору. Радио сам као спасилац на плажи летовалишта Камчија, јужно од Варне, где сам имао одличне колеге. Тада су ми предложили да се придружим волонтерској екипи Црвеног крста у Варни и ево ме ту већ 3 године. Стекао сам високо образовање – дипломирао сам на студијском програму „Социјална педагогија“. Трудим се да помогнем свим мојим колегама да схвате да је тим важнији од појединца. Имамо специјалне екипе – за спасавање на води са тренером пливања, рониоцем и двоје квалификованих спасилаца; за пружање психолошке подршке и за пружање прве помоћи. Учествујем и у пружању психосоцијалне помоћи. Занимљиво је и сматрам да је учешће у вежби „Крајморије“веома корисно. Увежбавамо и пружање помоћи у екстремним условима. Екипе уједињује заједнички циљ, сложне су и успешно сарађују.” – рекао је Димитар.