До 4. фебруара се у Софијској градској уметничкој галерији може видети једна истраживачка изложба под насловом „Симбол и лик у модерној бугарској уметности.“ Изложба је посвећена икони и њеном одразу у светском уметничком стваралаштву, а изложено је преко 100 радова.
Тема присуства иконе у савременој уметности или пре би се рекло у модерној уметности, у радовима светских аутора, занима ме већ годину и по дана, објашњава кустос изложбе Љубен Домозетски. Током овог периода сам проучавао ауторе који су после ослобођења Бугарске од Османлија почели да представљају иконе. Икона је у њиховим радовима део ентеријера, пејзажа или ритуала који је приказан у раду, а исто тако и полазиште за нове ликове, као што је, рецимо, током 20. година прошлог века када су иконе биле посебно популарне у бугарској светској уметности. И тако је, у ствари, дошло до идеје да изложимо ова дела.
Дела приказана на изложби настала су у периоду од ослобођења Бугарске (1878.) до 1989. године. Колико и како су аутори после ослобођења потпали под утицај уметника који су стварали у средњем веку и доба препорода?
У појединим периодима забележено је повећано интересовање за средњевековну уметност. Уколико погледамо радове неких од најранијих аутора - странаца који су посетили Бугарску и пошто су остали очарани старинама које су видели у нашој земљи представили су их етнографском прецизношћу. Њима је све важно –од најмањег детаља на шареним ношњама мештана до најситнијег детаља у изградњи једног хришћанског храма на Балкану, укључујући сликање икона на зидовима цркава и икона на олтарској огради.
Љубен Домозетски као пример наводи једног од најупечатљивијих уметника који су стварали у годинама после ослобођења у Бугарској – Чеха Ивана Мрквичку који је на једној од својих слика представио молебан с ђурђевданским јагњетом.
Овом уметнику је битан сваки детаљ – почев од елемената на ношњи преко две гореће свеће постављене на глави животиње па све до опремања ентеријера. Иза леђа свештеника се, у ствари, налази икона. Дакле, ова икона присуствује у храмовном простору и део је једне целине која приказује унутрашњост храма и верски живот балканских народа.
Други страни аутори чији су радови представљени на изложби јесу аустријски сликар Јозеф Обербауер и Чех Јозеф Питер у чијим је радовима живот у старој Софији чест мотив.
Можемо замислити како је изгледала Софија крајем 19. века, одмах после ослобођења. Модерних зграда је врло мало, улице нису асфалтиране, блатњаве су. Зграде су једноспратнице, ниске, шћућурене. А између њих се могу видети рушевине или грађевине велике историјске вредности – џамије, цркве, храм Свете Софије, ротонда Светог Георгија. И страни аутори су остали одушевљени балканском реалношћу која се увелико разликује од онога на што су они навикли.
Други контекст у којем се икона појављује јесу слике историјског карактера које су везане за период средњег века и доба препорода Бугарске, а и за тему живописаца. Ово су теме које живо интересују сликаре, рекао је Љубен Домозетски.
Икона присуствује, на пример, у раду везаном за Друго бугарско царство и његову престоницу – Трновград (данас Велико Трново). Или ћемо је видети изнад главе мајке која чека свог сина или пак је херој из доба препорода приказан као ратник на коњу који побеђује аждају, оличење зла.
Све су то теме које је кустос покушао да провуче кроз изложбу.
После ослобођења је бугарска верска уметност кренула путем академизма – ликови су приказивани натуралистички, без декоративног карактера, каже историчар уметности. Занимљиво је поменути да је током 20. година 20. века у светској уметности забележен тренд окретања естетици средњовековне иконе – све више модерних аутора се занима за византијску уметност и иконопис, фреске, рукописе итд.
Ово је последица великог утицаја тежње ка модернизацији бугарске уметности кроз трагање за једним националним обликом, каже кустос који је као пример навео истакнуте бугарске сликаре као што су Иван Милев и Иван Пенков који су стварали 20. година минулог века. Када говоримо о утицају иконописа на светску уметност не смемо заборавити на улогу ликовног језика – коришћење ореола, злата, линеарно и декоративно приказивање облика. Све то, наравно, има свој дубоки смисао и овај знаковни језик није нимало случајан, нити је нека идеја живописца. Управо ове специфике које карактеришу средњевековну уметност понекад импресионирају ауторе, рекао је Љубен Домозетски.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: Венета Павлова и sghg.bg
Бугарско читалиште је јединствена институција која вековима чува духовност и традицију нашег народа. Народно читалиште у Разлогу "15. септембар 1903-1909 г" слави 115 година од свог оснивања. Тим поводом ће 30. септембра, на тргу у овом нашем..
Конференција „Бугарска књижевност на међународној сцени: Тачка гледишта издавача и преводилаца“ одржаће се 28. септембра у Hyperspace Social Tech Hub у Софији. Догађај је део Јесењег студија за књижевни превод, саопштили су организатори из Куће за..
На 42. другом издању Фестивала бугарског играног филма "Златна ружа" у Варни филм "Тријумф" редитеља Петра Влчанова и Кристине Грозеве је освојио велику награду за дугометражни филм. Њему је припала и награда за сценарио који су написали двоје..