Каже да је на Ибизу отишао накратко, али је још увек тамо – већ читавих 10 година. Његова силуета – са дугом косом која се лепрша на ветру, са гитаром у рукама, оцртава се на позадини огњеног неба изнад острва. Осим што се бави музиком, Оги Марински уме и да плеше са ватром. Зато га често можете видети у неком шоу програму. Пошто пои плесови (плесови са светлећим лоптицама које се врте приликом жонглирања) нису типични за Бугарску, питам га како је открио ватру као занимање.
„Дуга је то прича – осмехује се Оги. – Осим што сам 10 година живео у Шпанији, био сам и 15 година у Кини. У ствари све је почело тамо. Живео сам у Кини и путовао у Тајланд. Видео сам како плешу домороци на тамошњим острвима и то ме је одушевило. Помислио сам, то нећу никад моћи да научим. Неколико година касније један младић ми је показао неке елементе плесова са ватром. Почео сам да вежбам, али сасвим озбиљно. Ја сам такав, кад нешто почнем да радим, ја то и завршим. У току две-три године вежбао сам код куће. Једном сам мојим кинеским пријатељима показао шта сам све научио и они су ме почели звати да држим представе. Тако је све почело“.
О вештини овладавања ватром каже: „Људи мисле да је опасно, јер је ватра стихија. И ја сам тако мислио на почетку и бојао сам се. У ствари, када се држи под контролом она није опасна, само тако изгледа – прича он кроз смех. – Док изводим шоу програм, падам у транс. Тада је за мене и за публику време нешто субјективно. Наступ траје 10 минута, али чини се да је прошло пола сата.“
У Кину је отишао као један од првих студената кинеске филологије у Бугарској. Потом је одустао од бављења језиком и у току више година је радио као агент за некретнине. Пред његовим очима се азијска земља почела мењати. „Нема више оне старе Кине коју знамо из књига и филмова. Кина личи на Америку више од саме Америке. После Олимпијских игара у Пекингу, напустио сам је“, каже Оги.
И проналази за себе другу „обећану земљу“ - Ибизу. Поводом плесова са ватром у његов живот се поново враћа музика која је, у ствари, постала део његовог још у детињству када га је бака учила да свира на усној хармоници. У својој 10. години почиње да свира на гитари. Данас изводи класичну музику, рок и фламенко мада признаје: „Не носим га у свом срцу. Фламенко је начин размишљања и начин живота“. Каже да пошто је Ибиза Мека електронске музике која га заводи, претпоставља да ће његов следећи пројекат бити управо у том стилу. Наступа по клубовима, на журкама итд. Међутим, било шта музичар свирао, потребна је инспирација. Сваки уметник има своју инспирацију.
„Инспирише ме свирање, – каже Оги.– Кад почнем свирати ја немам инспирацију, али она постепено долази. Наравно, извор инспирације је и спољашњи живот - природа, различити утисци о свету… Срећник сам што сам овде, јер је Ибиза шаролика. Овде има пуно извора инспирације.“.
Свако ко је боравио у Ибизи, жели да се тамо врати, каже Оги Марински. За туристе она је острво журки, док за остале – нешто другачије. „Овде је све мало, свако свакога познаје. Имам у виду људе који овде стално живе. Када милиони туриста оду остаје дух Ибизе“, наводи Оги.
Који су његови животни приоритети и шта га гура напред?
„Прва ствар која ми пада на памет је слобода. Слобода да могу да пратим себе, свој унутрашњи инстинкт, а не друштво, пријатеље, савете људи. Зато сам се последњих година мало удаљио, - признаје Оги. – Напољу је бука превелика. Сада живим сам у шуми и тако успевам да чујем све што се у мени дешава и тежим да максимално пратим своје унутрашње „Ја“. За мене је то једна од највећих вредности на приватном плану.“.
Превеле: Ана Андрејева / Албена Џерманова
Фотографиje: лична архиваУ Бугарској не постоји тачна статистика о броју Бугара широм света, али према подацима које је Министарство спољних послова Бугарске објавило прошле године, у иностранству живи око 2,8 млн наших сународника. Према последњем попису становника из 2021...
Истраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од најважнијих националних приоритета. Чак 96% испитаника изјављује да је неопходно предузети кораке у циљу..
Десетог новембра 1989. године, на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП), Тодор Живков је разрешен дужности генералног секретара – највише дужности у партији и држави. Оно што се догодило на пленуму, касније ће бити дефинисано..
Истраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од..
У Бугарској не постоји тачна статистика о броју Бугара широм света, али према подацима које је Министарство спољних послова Бугарске објавило прошле..