Пагански симболи уклесани на фасади мале сеоске цркве откривају шифровано знање још од зоре цивилизације. Касније су и богумили оставили овде своје трагове. Смисао ликова људи и приказа животиња, цвећа и крстова и данас остаје неодгонетнут, али многи у њима уочавају питања везана за настанак васељене и тежњу људи ка савршенству.

У селу Праужда (на северозападу Бугарске), неколико километара од Белоградчика и пећине Магура, налази се црква Светог Вазнесења Христовог. Плочица на фасади камене једнобродне грађевине указује на годину када је подигнута - 1855 г., али према старом предању у ову цркву су уграђени делови старијег храма. То су елементи богомоље која се налазила 5 км од Праужде – манастирске целине саграђене неколико столећа пре оснивања Видинског царства у 14. веку. Сачињавали су је три манастира око којих се у кружном облику ређало још тридесет домова монаха. Легенде казују да је утемељивач богумилства Венијамин (Бојан Маг) неко време живео у оближњој пећини Лепеница.

Храм је од посебног значаја, јер се у њему могу разазнати слојеви неколико култура чији нас симболи враћају столећима уназад – прича Емил Цанков, бивши градоначелник Белоградчика. – По мишљењу истраживача Праужда (назив села према мештанима значи „прелазим”- оп.ур.) означава “излазеће сунце” и зато није случајно што је један од знакова на цркви тај сунца – али се он може видети и у пећини Магура. Ту су такође приказане и змије као оличење вечности. Симболика везана за Сунце, Месец и пет планета алудира на древно знање из астрологије и астрономије. У фасаду је уграђена камена колона чији знакови подсећају на прототип календара.

Претпоставља се да су ови симболи пренети из светилишта које се налазило на крају села. Још један древни артефакат – камена плоча са неколико десетина симбола на обема странама потврђује колико је богата и пуна загонетки историја овог места. Ритуална стела која још није дешифрована, откривена је стотинак метара од храма.

Ова камена плоча представља велики изазов за научнике, јер су њени симболи слични онима у Градешници и Каранову од пре 10.000 година, сматраним првим писмом које има паралеле са писмом из пећине Магура – наставља причу Емил Цанков. – Вероватно су припадници цивилизације који су је израдили имали продубљена научна знања, јер се на стели види мапа Сунчевог система са некима од планета, Сунце и Богиња мајка са ватром у руци, која је симбол речи.

Недалеко од села је Ведерник – врх пирамидалног облика до којег се стиже еко-стазом – додаје Емил Цанков. – Као и део Белоградчишког стења и трачанско утврђење коришћено за време Римског царства и у Средњем веку. Занимљиви су и заветни крстови, раштркани на све четири стране света, кршко врело Врелото… Лепота овог краја одвајкада је пленила људе. Када су османски Турци освојили овај регион, Праужда је постала лично имање султана. Због тога у том селу никада нису живели Турци, а мештанима је поверена заштита превоја Св. Никола и Кади Боаз. Предстоји нам да направимо руте везане за легенде о давно прохујалим временима – рецимо за легенду о цару Борилу који је прогањао богумиле - ту недалеко је место које се зове Борилница. Верујем да ће то заинтересовати већи број људи који ће доћи у наш крај.

Превод: Ана Андрејева