У бујно мушко коло у леденим водама језера Мичиган ухватило се двадесетак храбрих мушкараца – играли су и вијорили бугарску заставу. Других триста Бугара дивило им се са обале скакући уз звуке тапана и гајди. Дивно расположење их је натерало да забораве на ниску температуру – нешто изнад нуле и на ветар. Мало пре тога отац Грују Цонков из цркве Свете Софије у околини Чикага је служио празничну литургију, благословио све присутне и бацио крст у воду.

Из ледених вода извадио га рођени у Разграду Иво Костов. Тако су и ове године заредом Бугари у Чикагу испоштовали богојављенску традицију – вађење часног крста из воде. Цела ова сложена организација ове манифестације бугарског духа на удаљености од 8.000 километара од домовине дело је 29-годишњег Делча Стоева и његове пријатељице Соње Петрове.

Делчо је емигрирао из Бугарске са својим родитељима 2004. године, али своју домовину и данас носи у срцу. Ево шта нам је он испричао о томе како се родила идеја о богојављенској традицији у Чикагу:

„Пре више година, када сам био дете, ја сам се у мом родном граду Крџалију сваке године 6. јануара бацао у језеро. Зато сам имао жељу да и овде у Чикагу, где постоји велика бугарска заједница, организујем нешто слично. Дотада у Америци се нигде није славило Богојављење. Видео сам како се у Бугарској изводи ритуал на овај празник. Очито је коло у леденој води новина – пре више година тога није било. Долази много људи – ведрих и насмејаних. Поштују своје традиције… Тако је настала идеја да овакав празник организујем и овде“.

Темеље је Делчо ударио 2015. године. Прошле године се окупила рекордна публика – око 360 људи. А ове године рекордан је био број оних који су  се бацили у ледене воде. „Овог пута у иницијативу се укључио и конзул Бугарске у Чикагу Иван Анчев, за шта сам му веома захвалан“, каже Делчо. Организатор догађаја је пливао у леденим водама, а свирао је и на гајдама – пре три месеца почео је да похађа часове гајди код гајдаша Кирила Кетева.

О емоцији махати бугарском заставом над језером Мичиган Делчо Стоев каже:

„Заиста је то невероватан доживљај. Ја сам и из тог разлога хтео да за Бугаре овде организујем нешто посебно – да се окупи што више људи, да заједно доживимо емоцију и да бугарске традиције одржавамо живе“.

А сада се наши људи у Чикагу спремају да другу годину заредом обележе бугарски празник Сурва. Ту манифестацију организују други ентузијасти - Емил Миланов и Николај Василев из Перника.

Али, како каже Делчо, бугарска заједница је јединствена не само кад је празник већ и кад се ради: „Бугари овде подржавају један другога, свако тежи да помогне другима.“. Велики део њих живи са мишљу да ће се једног дана вратити у домовину. Живот у иностранству није увек остварен сан, а сваки животни избор има своју цену.

„Живот Бугара овде пролази у раду по 10-12 сати дневно, у вожњи камиона, а мало времена остаје за породицу. То се посебно односи на камионџије који путују недељама“.

Кад не раде, више воле да сврате у бугарске културне центре, бугарске кафиће, диско-клуб или неки фолклорни клуб, да децу одведу у бугарску недељну школу – то је њихова мала Бугарска (према подацима Министарства спољних послова у САД живи 300.000 Бугара).

Већ две године држава размишља о Стратегији повратка у домовину Бугара расутих по свету. Лансирана је идеја о финансијском подстицају младих људи, који су спремни да начине тај корак, у износу од до 1.200 лева месечно на период од годину дана. Међутим, да ли је ово исправни пут за њихов повратак у Бугарску? „Ако пензија буде 1.200 лева - да“, – каже са осмехом Делчо, након чега се уозбиљује и наставља: „Не мислим да ће то помоћи да се млади људи врате. Поготову ако треба да издржавају породицу“. У ствари, он сматра да је управо финансијски проблем главни разлог да Бугари одлазе далеко од своје домовине. А иначе каже да је „Бугарска веома привлачна. Она има апсолутно све“.