21. маја Бугарска православна црква слави духовно дело Светих Константина и Јелене. Овај црквени празник је установљен у знак сећања на римског цара Константина Великог и његове мајке царице Јелене. Константин је познат као покровитељ Цркве Христове - са царом Лицинијем 313. године издао је едикт у Милану, којим је престао дотадашњи прогон хришћана и у којем се између осталог каже: "Одлучили смо да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери којој би они желели... и да не треба апсолутно нико побијати право да следује и изабере побожност и веру хришћана". Неки извори сведоче да је сам он на самрти примио хришћанство. Царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. Била је ревносна хришћанка и подигла је многе цркве. Када је била на поклоњењу Христовом гробу у Јерусалиму пронашла је часни крст, који су незнабошци бацили изван града и засули ђубретом, те је делић тог крста донела свом сину на дар. Тај догађај сматра се најважнијим у историји хришћанске цркве и зато су цар Константин и његова мајка канонизовани.

Дан Светих Константина и Јелене Бугари повезују са ритуалном игром по ужареном угљевљу – древним обичајем нестинарство, који је 2009. године Међувладин комитет Унеска за заштиту нематеријалне културне баштине укључио на светску листу нематеријалног културног наслеђа.

Међутим, православна црква никад није хтела да призна нестинарство -тајанствени плес на жеравици, на дан Светих Константина и Јелене. Људи који су изводили тај ритуал су све до почетка 20. столећа били прогањани. Из тог разлога данас се ова хиљадугодишња традиција, негована и преношена с колена на колено, чува у малом броју насељених места – у селима Кости, Бродилово, Блгари, Граматиково, у подножју Странџе планине, а према мештанима, из њих је ритуал пренесен и у друга оближња насеља.

На сам дан Светих Константина и Јелене освећују се нестинарске иконе – оне су најважнији свети предмети у том обреду. Освећивање се ради на светом извору у близини неког храма‚ манастира или другог светог места.

Иконе се перу водом и увијају у обредна платна. Верује се да вода има моћ исцељења и очишћења‚ па зато и празник почиње претходним обредним поступцима са таквим смислом. Обавезно се спрема жртвени ручак‚ а храна се дели свима. Све време свира музика. У средишту села‚ одмах по ручку‚ скупља се велика хрпа дрва. Ватра се пали предвече. Мушкарци распирују жеравицу и обликују велики круг. Почиње тајанствена нестинарска игра на жеравици. Уз магичне звуке гајди и тапана нестинари упадају у посебно мистично стање – тренутак кад се у њих усељује Бог.

Учесници ритуала играју босоноги са иконом Светих Константина и Јелене у рукама и кажу да они их чувају и да им утиру пут кроз жеравицу.

Ма колико то било чудно ноге нестинара остају здраве и без опекотина, а бројни су и докази о нестинарским прорицањима која су се обистинила.

Последњих година нестинарска игра на жеравици је неизоставна туристичка атракција и у многим црноморским одмаралиштима.

Саставила и уредила: Албена Џерманова