Данашњи свет је нераскидиво повезан са технологијама и све више деце проводи време испред неког дигиталног уређаја без обзира на то да ли га користе за учење или за забаву. То показује статистика о Бугарској, која је за протекле две године забрињавајућа.  

„Према последњим подацима 83% бугарске деце током викенда проводи најмање 2 сата дневно испред екрана, активно или пасивно, а у радним данима њих је 48%, што премашује педијатријску дозу” – каже Јана Илчева, логопед, консултант и терапеут, која ради са децом са сметњама у развоју.

Касно проговарање, емоционални поремећаји, поремећај концентрације, учестали случајеви насиља само су део проблема које код деце изазива провођење времена испред екрана. Да ли је ситуација заиста толико озбиљна?

„Јесте. Све је то узајамно повезан комплекс чији се темељи постављају већ у раном дечјем узрасту. Екран доводи до успореног развоја говора, омета развој комуникационог понашања. За децу је од посебног значаја реална игра која пружа животно искуство, развија уобразиљу, емоционалну зрелост и свест” – објашњава Јана Илчева и наводи примере из своје праксе о супротном: дете не прелистава странице књиге већ по њима клизи прстом; дете, које није изградило свој идентитет доживљава себе као лика из цртаћа. Није случајно што су последњих година настали термини „синдром времена испред екрана“ (Screen time sindrom) и „генерација отуђења”.

„Услед провођења дуже времена испред екрана код деце се јавља хиперпобуђеност нервног система, мењају се биохемијски процеси у мозгу и не изграђују се правилне неуролошке везе. Не развија се добро радно памћење, а такође и креативно размишљање. И нажалост, све више је деце са когнитивним тешкоћама и тешкоћама у учењу” – истиче Јана Илчева.

Прошлу годину су деца у Бугарској завршила школу онлајн, а тренутно се настава ученика виших разреда још увек изводи на даљину. Како ће настава на даљину утицати на бугарску децу?

„Последице ће се тек продубљеније истраживати. Изолација и време испред екрана су посебно погубни за ђаке прваке и децу са сметњама у развоју. Све више долази до изражаја проблем са савладавањем наставног градива. Што се социјалних вештина тиче, мислим да их деца могу надокнадити по повратку у школске клупе. У будућем периоду све више ће се осећати тешкоће са концентрацијом, понашањем, слушном пажњом, фином моториком. По мени, последице ће бити пре свега психолошког и образовног аспекта” – каже Јана Илчева.

Технологије ограничавају сензорну интеграцију, живи контакт, кретање. Али оне могу бити и додатна помоћ када се сврсисходно користе и када су правилно дозиране:

„Постоји више образовних канала и апликација који свакако помажу у учењу. Они се могу користити и за алтернативну комуникацију. Не можемо децу у целини изоловати, сви смо ми на неки начин зависни од технологија. Међутим, технологије не смеју, а и не могу да замене стварне животне догађаје, комуникацију, вештине и потребе” – категорична је Јана Илчева.

Превод: Албена Џерманова

Фотографие: Веселина Киричева, лична архива и БГНЕС