Најстарије четинарско дрво у Бугарској је преживело "хируршку интервенцију" и поново испод своје сенке окупља туристе из целог света.

Бајкушева муника се налази у планини Пирин, у близини скијашког центра Банско. Сматра се да је стара преко 1.300 година. Лом гране привремено је спречио приступ људи овој природној знаменитости, а ових дана су искусни арбористи спровели сложену операцију њеног отклањања, како не би нанела додатну штету вековном дрвету. „Такве радове морају да обављају добро обучени стручњаци“ – наводи професор Шумарског универзитета у Софији проф. др Момчил Панајотов. Дендролог је рад својих колега оценио као јувелирски.

"Бајкушева муника је једно од најстаријих дрвећа не само у Бугарској него и у Европи. Она је веома импресивно дрво, национално благо. Ово није први случај лома гране Бајкушеве муре. Ако погледамо стару историјску фотографију из 1914. године, која се чува у Музеју Шумарског универзитета, видећемо да се на дрвету виде гране којих тренутно нема. Старо дрво веома споро расте. Обично се у високим деловима крошње  може формирати грана која веома споро расте. Гране које су годинама расле не могу бити брзо замењене."

Вековну мунику у месту "Бандерица" у Пирин планини открио је и први пут описао стручњак за шумарство Константин Бајкушев 1897. године, те је касније она добила име по њему – Бајкушева муника. Срећа и објективне околности заслужне су за очување дрвета у времену, објашњава доц. др Момчил Панајотов у интервјуу БНР и додаје да се у случајевима попут овога примећује и тзв. „парадокс дуговечности“:

"Дуговечно дрвеће обично расте у тежим условима. Када тражим старо дрвеће, тражим га у стеновитим пределима, на местима где је дрво да тако кажем имало потешкоће, али га је то учинило отпорнијим", каже Момчил Панајотов.

У току је истраживање Бајкушеве мунике – арбористи су помоћу савремене технике фотографисали дрво на различитим местима дуж стабла. Подаци ће бити анализовани како би се утврдило колико је шупљина и да ли дрво трули.

"Добро је да знамо што више о његовом стању, тим пре што је реч о дрвету које посети хиљаде људи годишње. Управа парка предузима веома добре мере за контролу приступа. Специјално за посетиоце изгражено је степениште са оградом, како се не би кретали по корењу дрвета, као што је то некада било. Надамо се да ће природни процеси омогућити да ово импресивно дрво још много година остане на свом месту."

Моликове и муникове шуме у Пирину су омиљене Момчилу Панајотову:

"Ове шуме су јединствене у светским размерама. Таквих шума има сасвим мало још у Албанији, Грчкој, Црној Гори… и то је то. Обожавам их, али волим и букове шуме у Старој планини, и неке шуме смрче у Рили и Родопима… Било би лепо да људи посете сва та места, како би видели колико је разноврсна наша природа."

У свету скоро да нема шума нетакнутих људском руком. Ипак, Бугарска је међу земљама са најбоље очуваним шумама у Европи, прецизира доц. Панајотов:

"Ја то свакако могу рећи, јер радим у многим од ових шума и са међународним тимовима упоређујемо податке. Букове шуме у Старој планини су најстарије те врсте у Европи. Могу ли се користити за разуман туризам? Одговор на ово питање је "да" и Бугарска је добар пример. У већини резервата имамо одобрене туристичке руте које нуде могућност за уживање у овим шумама. То привлачи више посетилаца, што је добро, јер локална заједница зависи од тога, а да би још више ценила шуму, мора да има и неку корист. Дивно је ући у такву шуму и знати да је она веома посебна. "

Извор: Интервју Константина Мравова из програма „Хоризонт“ БНР

Текст: Елена Каркаланова, Радио Бугарска

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: БГНЕС, ltu.bg