Тешко да постоји човек који на путу по источним Родопима није стао да утажи жеђ на некој чесми поред пута. А имах их овде на стотине – која од које већа, која од које лепша! Поред неких чесми су постављене клупе и столови, изграђена је чак и пећ за роштиљ, а има и оних поред којих jе изграђен и дечји терен.

Зашто их је толико много и ко их гради сазнајемо из репортаже Галине Стефанове из регионалне радио-станице БНР у Крџалију. Она нас састаје са дедом Салијем, који је изградњу прве чесме у селу Башево организовао много пре него што је изграђен сеоски водовод. Заједно са својим сусељанима деда Сали доводи воду до сеоског трга, да жене не би морале да воду доносе са оближњих извора.

Када смо га питали зашто у Родопима има толико чесми и ко их гради, очи деде Салија су се напуниле сузама:

„Сви их граде – некоме је преминуо отац, другоме син, мајка …. и тако. Направе чесму у знак сећања на своје преминуле – каже деда Сали. – Пронашли су извор у планини и одлучили да доведу воду до чесми које видимо поред пута. Извори су самостални и немају ништа заједничко са општинском водоводном мрежом".

Деда Сали се ближи 90. години живота, али и даље у својој каменој кући у селу Башево дочекује и испраћа туристе и спрема добру турску кафу. На питање зашто људи граде чесме управо у спомен на своје преминуле, он одговара:

„Вода је најважнија, она је на првом месту. Вода је потребна свима. Кад лежиш болестан, а неко ти да чашу воде, то је добро дело. Вода је жива душа. Ко не даје људима приступ води, мора да је много лош човек".

Деда Сали је у свом животу саградио две чесме за које га и данас људи благосиљају и захвални су му. Воду је нашао на три километра од села, високо у планини – бистру, лепу и довео је гуменим цревима:

„Некада нисмо познавали технологију. Када сам пронашао извор у планини, вода је текла према реци. Окупио сам комшије да ми помогну да ископам канал и доведем воду. Прво сам направио велику чесму у мом дворишту, заједничку за комшилук. Пре тога су невесте, девојке уморне од посла, узимале бакраче и канте, те одлазиле по воду на неки извор. Шта ћеш данас са та два бакрача воде – да скуваш, да опереш веш и посуђе или да очистиш кућу? И док председник општине није свуда довео воду, комшије су долазиле код мене по воду".

Пре више година је преминула верна сапутница деде Салија и отада му је срце усамљено. Кад почне да прича о њој, крену му сузе. Каже да, кад би некада дозвољавали девојкама да се школују, његова жена би вероватно била лекар. Има двојицу синова који имају куће у Крџалију, у селу Петлино, па чак и у Турској. Може да оде код њих да живи, али више воли да остане у својој кући, где се осећа најопуштеније.

Извор: Репортажа Галине Стефанове, БНР- Крџали

Уредила: Дарина Григорова

Превела: Албена Џерманова