Живот је истински низ случајности, које га понекад претварају у праву бајку. Један сусрет током бугарске вечери у дискотеци у САД променио је живот нашег сународника Маријана Иванова и он је данас у срећном браку са супругом Ањом, рођеном у Монголији. Ања 2006. године напушта своју домовину и започиње живот у САД, где пет година касније упознаје свог будућег мужа. Након два месеца познанства већ су почели да живе заједно, шест месеци касније су се верили, а потом и венчали када је убрзо сазнала да је трудна са првим од њихово троје деце. Пре него што су се упознали, Маријан је радио као спасилац на базену, а касније почиње да вози такси, потом и камион. Са пријатељем отвара малу транспортну фирму. Након што је упознао своју супругу, одлучио је да прода фирму. Преселили су се у Чикаго, а убрзо након тога и на Флориду, где су купили већ разрађен италијански ресторан.

„Сви су нам се чудили како смо могли то да купимо. Питали су нас да ли умемо да правимо пицу и пасту, али смо ресторан купили заједно са особљем и јеловником, тако да нисмо морали ништа да мењамо. Држали смо га три године, продали га, купио сам камион и неко време поново радио као возач“, присећа се Маријан. „После неког времена почели смо да улажемо у некретнине. Имали смо неколико зграда тамо које смо изнајмљивали. Сада их продајемо и улажемо у некретнине овде.“

Према његовим речима, Бугарска се доста променила у последњих 20 година, и то у позитивном смислу:

„Не знам када је и како тачно започела промена, али ситуација каква је била око 2000. године и садашња су веома различите. Променила се и инфраструктура, и менталитет, и још много тога. Запажам да овде свуда могу да платим картицом, што је у САД било немогуће. Много људи већ говори енглески, што пре 20 година није био случај. Живим у Пловдиву и да будем искрен – ретко виђам рупе на улицама, а пре 20 година рупа је било посвуда.“

Неизбежни сусрет породице са институцијама такође је прошао изненађујуће лако:

„Када смо стигли, морао сам да поново извадим лична документа, као и документа за децу. Рекао сам пријатељима, а такође и поделио на друштвеним мрежама да ми то није одузело много времена и сви су били веома изненађени. Врло лако сам уписао децу у школу и платио здравствено осигурање. Наравно, не кажем да је све било савршено, али очекивао сам да ће бити ужасно“, каже наш сународник.

Признаје, међутим, да се деца тешко адаптирају јер немају своје окружење и пријатеље, а језик још увек не говоре довољно добро. Захваљујући његовој мајци, која је неколико месеци живела са њима у Америци, ипак знају основне ствари, али разговорни, „улични“ бугарски им је још увек непознат.

Његова супруга Ања се такође брзо привикава на живот код нас. У слободно време чак је почела да снима серију кратких видеа у којима описује свакодневицу породице. Једна од тема је однос са свекрвом, за коју има само речи хвале:

„Свака свекрва је другачија и, сходно томе, њена очекивања према снаји су различита. Оно што знам је да у Монголији, када свекрва долази у госте, снаја мора све да уради – да очисти, скува, среди и тако даље, док је са мојом свекрвом било потпуно другачије. Испоставило се да је, када сам се вратила из болнице након порођаја, она већ све очистила и скувала домаћу храну и стално је питала да ли и како још може да нам помогне. Моји родитељи такође се труде да буду уз нас кад год могу, али они још увек раде и немају много слободног времена.“

Ања признаје да се у њеној породици ретко пије алкохол, али воли домаће црвено вино, а омиљена јела су јој мешано месо са роштиља, шницле, ђувеч и мусака, као и шопска салата, што се не може рећи и за кисели купус.