Сваког дана Росица Занкова израђује посуђе за вечност од безобличне глине. Додирујући глину успева да „ухвати“ поруке из наше праисторије, а затим да их „преведе“ на савремени језик и дланима остави делић своје душе… У сликовитом бугарском селу..