Како су се наставиле њене студије у Холандији прича сама Надежда Влајева: „Победила сам на конкурсу „Ференц Лист“, те су ми после тога предложили стипендију и ја сам остала тамо. Тада сам била јако одушевљена руским пијанистом и професором Лазаром Берманом, тако да сам редовно путовала до Немачке, где је он држао предавања. За мене то је и један од најзначајнијих тренутака у мом животу, у мом професионалном формирању. После трогодишње обуке у Амстердаму, одлучила сам да видим како живе у САД, како се тамо учи. На моје велико изненађење, тамо сам се осетила веома комотно и на почетку сам одлучила да останем годину дана. Али, ево, већ више година живим и радим у Њујорку.“

Г. 2000. Бугарка је дебитовала у Карнеги Холу. До овог тренутка је објавила пет компакт дискова, а већ размишља и о шестом. Воли да се враћа у Бугарску, али не свира често на домаћој сцени. Због тога је за њене поштоваоце било право задовољство да присуствују њеном концерту у првом студију Бугарског националног радија 22. априла. Надежда Влајева је тада приредила реситал у сећање на проф. Антона Дикова, чија је ученица била три године, али је он заувек остао у њеној свести. За време свог кратког боравка у Софији пијанисткиња је снимила у Радију „Токату“ Александра Владигерова, „Прелуд бр. 6“ Сергеја Рахмањинова, „Мазурке бр. 1 и 2“ Сергеја Борткевича, „Смрт Изолда“ Рихарда Вагнера у обради Франца Листа.

Надежда Влајева обожава да изводи композиције из епохе романтизма, исто као и дела не нарочито популарних аутора:

„Са годинама све више се приближавам мојим коренима, источноевропским, а посебно руским композиторима. Све више ме привлачи душа словенске музике. Та ме је пасија срела са стваралаштвом Сергеја Борткевича, који има више необјављених дела. После светских ратова живео је тешко и скоро нико није желео да објављује његове композиције. Недавно је пронађена његова друга соната коју сам ја извела. Већ од првих тонова осетила сам емотивну везу са том музиком. Изражајност, носталгија, лирика, виртуозност руске душе, све ме то јако инспирише. Пијанисти треба да „певају“ на свом инструменту и управо то ме привлачи и очарава у делима руских композитора. Пре три месеца сам постала једно од лица јапанске компаније „Yamaha“ која ми обезбеђује инструменте своје марке за све моје наступе. Свакако, могу да свирам и на другим инструментима. Али сада у Калифорнији треба да приредим неколико концерата за компанију, са кратким презентацијама, лекцијама и пројекцијом анимираног филмића о мојој маленкости редитеља Брејсија Смита.“

Превод: Александра Ливен